DVANAESTA POSTAJA: Isus umire na križu

Klanjamo ti se, Kriste, i blagoslivljamo Te.

Jer si po svojem svetom križu svijet otkupio.

Isus umire na križu. Time dovršava svoju žrtvu i plaća cijenu grijeha čitavoga svijeta. Visi na križu u najvećim mukama, između neba i zemlje. Nikada nećemo shvatiti, niti u potpunosti doživjeti, veličinu Njegove patnje, jer Ga ne prepoznajemo u umirućima, u patnicima, u onima u kojima se ta agonija nastavlja, u tolikim ljudima koji umiru od gladi, koji su nepravedno zlostavljani i ubijani. Ta Golgotska agonija nastavlja se svakoga časa i svakoga dana iznova. Kao da onaj krik: „ Bože, Bože moj, zašto si me ostavio“? neprestano odjekuje čitavom ovom našom planetom. Ponavlja se i neprestano odjekuje iz bolnica, staračkih domova, tih čekaonica za umiranje. Čuje se iz potleušica, podruma, tavana. U smrtnoj tjeskobi traže pomoć od ljudi koji ih ne čuju i koji mirno prolaze, ili žure za svojim poslom, u svojoj sebičnosti i egoizmu, bježeći od onih kojima je u tim časovima smrtne tjeskobe i osamljenosti najviše potrebna upravo njihova prisutnost.

Isus umire na Golgoti među tolikim mnoštvom, a ipak osamljen, uz par duša koje stoje podno križa. I danas se, u tolikom mnoštvu, ponavlja ista stvar. Opet se umire u samoći, napuštenosti i zaboravljenosti od sviju. I danas je tako malo onih koji pristupaju umirućima da bi im bili blizu u najtežim časovima njihova života. Amen.

Slava Ocu i Sinu i Duhu svetome ...

Smiluj nam se, Gospodine! Smiluj nam se!

 

Daj mi s tobom suze livat,

Raspetoga oplakivat,

Dokle dis’o budem ja.